Filozofski testament Zorana Đinđića Nenad Daković

podnaslovi } Filozofski testament Zorana Đinđića O svom filozofskom razvoju Sa druge strane I to Ćiril filozof, kao i ja sam

O svom filozofskom razvoju

, u napomeni za svoju disertaciju piše: „Bez svesrdne pomoći mentora, profesora Albrehta Velmera, haotični tekst nikada ne bi poprimio formu koja opravdava prezentovanje naučnoj javnosti, zahvaljujući njegovoj konsekventnoj kritici bio sam prinuđen da odustanem od niza postavki koje bi - sada sam u to više uveren nego pre sedam godina - nepotrebno opterećivale argumentaciju. Zahvalnost zbog permanentne podrške dugujem takođe Ljubomiru Tadiću, Jirgenu Habermasu i Iringu Fečeru. Kada sam 1977. došao u Konstanc, s namerom da nastavim studij filozofije, moje razumevanje socijalne teorije znatno se razlikovalo od onog formulisanog dve godine kasnije u disertaciji. U Alpenstrasse 4, zajednici stanovanja i življenja, moje stanovište se oblikovalo pod snažnim utiskom svakodnevnih diskusija sa Ivanom Glaserom, Dunjom Melčić, Emstom Kelerom, Rolfom Papeom, Aleksejem Seizom i Dragoljubom Mićunovićem. Njihovo učešće u nastanku ove interpretacije Markasa značanije je nego što bi to fus-note mogle dokumentovati. Njima zbog toga posvećujem ovu knjigu”. (Citirano iz knjige „Jesen dijalektike” čiji je podnaslov: „K. Marks i utemeljenje kritičke teorije društva”, knjige koja predstavlja njegovu prerađenu disertaciju.)

Svojevremeno sam pisao o dve njegove knjige. „Subjektivnost i nasilje” iz 1982, što je izazvalo polemički komentar Dragana Lakićevića i naravno moj odgovor knjizi „Jesen dijalektike” 1987, pod naslovom „Jesen Novog veka”, pošto su filozofsko politički temelji Novog veka ili Moderne bili, kao što sam rekao, njegova osnovna teorijska preokupacija. Evo šta sam tada napisao o knjizi „Subjektivnost i nasilje”. Ako, dokle, filozofija u osnovu nije drugo nego „prerada praktičnih impulsa”, ili njihovo ideološko prerađivanje, u tom slučaju nije bez osnova da se nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma, odnosno, njena filozofija istorije, interpretira kao isključivo politički događaj ili njena politička istina. „Time što sintezu misli kao sistem”, piše Đinđić, „filozofija nemačkog idealizma postaje u najvišoj meri politički relevantna”. Politička istina nije i ne može biti (pisao sam tada a tako mislim i danas) jedina istina filozofije ili bilo koje čovekove stvaralčke aktivnosti. Ovaj „višak politike”, pokazalo se, bilo je doista ono što nas je razlikovalo. Ali, danas je očigledno da je sa svog teorijskog stanovišta Đinđić ne samo svesno prihvatio energičan politički angažman u savremenoj Srbiji, nego da je i u teorijskom smislu to mogao biti jedino energičan angažman za Srbiju kao prozapadnu, evropsku Srbiju, modernu Srbiju.